~SMIRENJE~

Kad se sve smiri 
i stvari pomru u suton; 
kad ptice ko mrtve ušute 
i topli, daleki uton 
umorno sunce nađe - i utone: 
- onda 
prilazim ja k Tebi, 
prezrev sva zvona i sutone, 
od kojih mi duša se snebi, 
od kojih me srce boli 
i ono je opet dobro, 
ono se Tebi moli! 

I mislim: 
sav svijet je moj; 
sve cvijeće, jutra, oblaci, 
sve tajne i sve čežnje; 
i mislim, 
sav svijet i ljubav svu, 
da imam tu, 
jer Ti si tu 
- u srcu! 

I nitko ne pojmi osim Tebe, 
koliku mi donosiš radost 
i otkuda meni vječno 
svježina, polet i ta moja mladost! 

Jer nitko ne zna, da sve je: 
svi sutoni moji i aleje, 
sve boli i sve rane, 
sve nade moje pokopane, 
sve, ah, sve 
u Tebi da su sadržane! 

A kad bi i znali 
i kad bi htjeli, 
nikad mi ne bi mogli, 
a niti će moći 
onako sretno - 
ko što se može 
smiriti u Tebi, 
o, Bože!

Đuro Sudeta